Прва заповест гласи:
И рече Бог све ове речи говорећи: Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље египатске, из куће ропства. Нећеш имати других богова осим мене. ( Екодус 20: 1-3)
Прва, најосновнија и најважнија заповест — или су то прве две заповести? То је питање. Тек смо почели и већ смо заглибили у контроверзи између религија и деноминација.
Везе са јудаизмом
За Јевреје, други стих је Прва заповест: 'Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље египатске, из куће ропства.' То не звучи баш као заповест, али у контексту јеврејске традиције, јесте. То је и изјава о постојању и изјава о деловању: говори да он постоји, да је бог Јевреја и да су због њега избегли ропство у Египту.
У извесном смислу, Божји ауторитет је укорењен у чињеници да им је помагао у прошлости — они му у великој мери дугују и он намерава да види да они то не забораве. Бог је победио њиховог бившег господара, фараона који је међу Египћанима сматран живим богом. Јевреји треба да признају свој дуг Богу и да прихвате завет направио би са њима. Првих неколико заповести се, дакле, природно односе на Божју част, Божји положај у хебрејским веровањима и Божја очекивања о томе како ће се они односити према њему.
Једна ствар коју овде вреди напоменути је одсуство било каквог инсистирања на монотеизму. Бог не изјављује да је он једини бог који постоји; напротив, речи претпостављају постојање других богова и инсистирају да их не треба обожавати. Постоји низ оваквих одломака у јеврејским списима и управо због њих многи научници верују да су најранији Јевреји били политеисти, а не монотеисти: обожаваоци једног бога без веровања да је њихов једини бог постојао.
Међу хришћанским деноминацијама
Хришћани свих вероисповести су избацили први стих као пуки пролог и направили своју прву заповест од трећег стиха: 'Немој имати других богова осим мене.' Јевреји су углавном читали овај део (њихов Друга заповест ) дословно и једноставно одбацили обожавање било каквих богова уместо сопственог бога. Хришћани су их у томе обично следили, али не увек.
У хришћанству постоји јака традиција читања ове заповести (као и забрана против гравен имагес , било да се то третира као Друга заповест или укључено у прву као што је случај код католика и лутерана) на метафорички начин. Можда је након успостављања хришћанства као доминантне религије на Западу било мало тога искушење обожавати било које друге стварне богове и то је одиграло улогу. Без обзира на разлог, многи су ово протумачили као забрану да се било шта друго учини тако боголиким да одвлачи пажњу од обожавања јединог истинитог Бога.
Дакле, некоме је забрањено „обожавање“ новца, секса, успеха, лепоте, статуса, итд. Неки су такође тврдили да ова заповест даље забрањује лажна веровања о Богу – вероватно на основу теорије да ако неко верује да Бог има лажна веровања атрибути онда је, у ствари, веровање у лажног или нетачног бога.
За старе Јевреје, међутим, такво метафорично тумачење није било могуће. У то време, многобоштво била је права опција која је изазивала стално искушење. Политеизам би им се чинио природнијим и логичнијим, с обзиром на широк спектар непредвидивих сила којима су људи били изложени, а које су биле ван њихове контроле. Чак и Десет заповести није у стању да избегне признавање постојања других сила које би могле бити обожене, инсистирајући само на томе да их Јевреји не обожавају.
